Jasno je i zašto je to tako. Nakon vršidbe žita, kad se izdvoji korisno hljebno zrno (pšenice ili raži i sl.), ostaju samo prazni klasovi i sasušene žute stabljike, koje takoreći ne služe ničemu, osim kao prostirka za stoku.
Nekada je, doduše, slama služila i za pokrivanje kuća, ali su ta vremena davno prošla. Otuda prazna slama i znači nešto bezvrijedno ili glupo, otrcano i sl. Ne kaže se slučajno za neznalicu ili glupaka da ima slamu u glavi. I to je, naravno, jasno i logično.
Ali nije baš najjasnije zašto se kaže mlatiti praznu slamu. O kakvom je „mlaćenju” tu riječ?
Odgovor na to pitanje krije se u davno minulim vremenima, kad se žito nije vršlo kao danas: pomoću posebnih mašina – vršalica, ili, u novije vrijeme, kombajna, koji i žanju i vršu i veju žito, a uz to i slažu i povezuju praznu slamu, piše Milan Šipka u knjizi ,,Zašto se kaže”.
U stara vremena žito se vršlo na dva načina – pomoću konja i mlaćenjem. Vršidba pomoću konja izgledala je ovako:
Poslije žetve snopovi bi se svozili na gumno (mjesto gdje se vrše) i polagali oko jednog stuba ili stožera. Zatim bi za stožer vezali jednog ili dva konja i tjerali ih ukrug po žitu tako da bi svojim kopitama krunili klasje i odvajali zrno od stabljika. Potom su podizali slamu, a žito bi se oslobodilo čahurica. Tako se dobijalo čisto zrno. Oni koji nisu imali konja, svojim su rukama mlatili požnjeveno žito i tako odvajali zrnevlje od klasja. To su obično činili služeći se jednostavnom spravom, koja se zvala mlatilo, mlatka, mlatac ili mlatač.
Tako se, eto, nekad mlatilo žito. Taj posao imao je svoj puni smisao i svrhu, jer se na taj način dobijalo čisto zrno. Ali mlatiti po praznom, već ovršenom snoplju, od kojeg je ostala samo slama bez zrnevlja, nema stvarno nikakvog smisla.
To je uzaludan posao, posao bez svrhe. Po tome je onda i nastao ustaljeni izraz mlatiti praznu slamu, koji znači: „baviti se nečim beskorisnim”, „uzalud se truditi”, „raditi jalov posao”, a onda i „govoriti uprazno, bez smisla i svrhe”.