Postoji li škola koja će zadovoljiti svu djecu i njihove potrebe i maštarije? Možda. Sastav ,,škola koju svi vole”, dvanaestogodišnje djevojčice Teodore vam prenosimo u cjelosti u izvornom obliku.
Teodora Gavranović, 12 godina
Svako ima drugačije viđenje škole; ali većina dece donela je manje-više jednoglasnu odluku: Škola je puna dosadnih i ozbiljnih nastavnika… Puna je odraslih koji ti zabranjuju ovo i zabranjuju ono, hvale jedno, hvale drugo; dele dvojke (zar je trebalo da se uči?); i, povrh svega, predaju dosadne, dosadne lekcije. Zar moraju da nas drže u zatvorenoj učionici dok je napolju divan, topao dan? Zar su oni protiv igre, vijača, lopti i sladoleda? Tako neka deca razmišljaju o školi.
Druga, pak, misle da je jako bitno postaviti temelje za budućnost, biti obrazovan, upisivati dobre fakultete i bla, bla, bla… Vole da provode vreme učeći (možda ne baš svaki dan), čitajući i istražujući. Dakle, da zaključimo: Neka deca idealnim školskim planom smatraju igru napolju i surfovanje internetom. Drugi vole da čitaju i prepisuju zadatke sa table; vole da borave unutra. Postoji li kompromis?
I postoji li škola koja će zadovoljiti sve? Možda. Ali kada kažete ,,škola koju svi vole”, ja pomislim na ovo: da se igraju, jer u novoj školi nema domaćih zadataka. Sutradan sve iznova: igra, vijače, muzika, lopte… A u novu školu ne mora da se odlazi u osam, nego kad ti se prohte. Probudiš se u deset – nema veze! Nosiš loptu i reket (to je sada obavezan školski pribor), strip pod mišku i ideš u školu.
A tamo možeš ceo dan da igraš igrice, gledaš videe, snimaš, gledaš tik-tok i sve što želiš. Sloboda! Želiš da se popneš na koš u školskoj sali? Pa onda se penji! Želiš da se klizaš u vunenim čarapama po kuhinjskom podu? Ti se i klizaj! Sve što ti padne na pamet! Želiš li da se skrivaš po ostavama za metle i podrumu? Skrivaj se, mada nisam sigurna kome bi se to dopalo.
Deca ovde trče po hodnicima, nose plastične pendreke i pištolje na vodu. Sve je savršeno, da bolje ne može biti! Samo malo… A šta rade nastavnici u školi? Kome će sada da predaju? Ako nikoga nema da uči, kome će da prenesu znanje? Hoće li im možda popucati glave od silnih informacija koje poseduju? Pa, možda mogu da pomažu: ako se zaglave pištolji na vodu, može nastavnik da popravi! Probuši se lopta – eto, nastavnik to sigurno ume da reši! Ako neko želi da dohvati papirni aviončić koji se zaglavio na drvetu – nastavnik je visok, dohvatiće on!
A ako je neko gladan, nastavnici mogu da se sakriju ispod podnih dasaka ili u ventilacione cevi (ali prvobitno da isključe ventilaciju), ili ispod stolica i fotelja, pa tamo skidaju omote sa čokoladica i bombona, pa pružaju deci da jedu, jer ona nemaju vremena da skidaju bilo kakve omote – moraju da se igraju! I tako, svi naravno, završe osnovnu školu! Divno! Srednja škola se upisuje lako: mora samo da se popuni upitnik. ,,A kakav to upitnik?”,pitao bi neko. Pa, mora se napisati ime i prezime, naravno, koje igre umeš da igraš, voliš li čokoladni sladoled i koliko bombona dnevno možeš da pojedeš. Na isti način se upisuje fakultet, s tim što se izvlače ceduljice sa pitanjima, pa koje dobiješ.
Možda ne moraš da napišeš koliko si težak, ni koji ti je omiljeni kolač; ili moraš opisati svoja četiri omiljena ukusa… Dobro, škola ti ide odlično, umeš da igraš razne zanimljive igre, nastavnici ti dele bombone i čokoladice! Savršeno! A šta kada se završi škola? Položio si (ali ne znaš koju ocenu imaš, jer ne postoje ocene). Da li sada možeš da budeš prodavac? Ne, ne znaš da računaš. A pisac? Da, samo kada bi znao pravopis. A doktor? Ne, biologija ti nikada nije išla od ruke. A kompozitor? Ne, ne znaš čak ni da čitaš note. A istoričar? Nikako, to tek ne možeš! Pa, izgleda da ćeš morati da radiš sve ono što su te nastavnici naučili: skidaćeš omote sa bombona, skrivati se ispod stolova i podnih dasaka, skidaćeš aviončiće s drveća, itd. itd. Pa, eto, to ćeš da radiš. I sada svi koji završe fakultete (a ima ih mnogo) moraju da dele bombone i popravljaju pištolje na vodu. I sve tako, svaka generacija ima sve manje i manje znanja, i svaka će ta generacija završiti skrivajući se ispod stolova ili stolica, provlačeći se kroz otvore za ventilaciju i gubiti vreme, jer ništa drugo nije ni naučila da radi.
I sve tako, i sve tako, dok ispod stolova ne ponestane mesta, ne nestanu bombone, deci ne dosadi da se stalno igraju, sve dok ventilacioni otvori ne postanu prenatrpani, dok se sve ne raspadne… I tako će svi ostati bez posla, bez znanja; sedeti u kući i jesti gumene bombone i medenjake (sve dok i njih ne ponestane), izgubiti pojam o vremenu i samo se pitati: ,,Kako je ovo moglo da se desi?”. E, moglo je, jer nije bilo škole, nije bilo znanja i dobrog sistema. I zato, kad se bolje razmisli, dobro je i ovako, ustajati rano, učiti, raditi domaće zadatke… Dakle, dolazimo do novog zaključka: Nek se škola ne menja, ovako je dobro, ovako nam je milo, neka samo ostane kako je i bilo!, prenose detinjarije.com.