Piše: Alem Dedović
Korupcija, naizgled obična reč sastavljena od devet slova. Reč reklo bi se kao i svaka druga, ili ipak nije? Iako često prisutna u našem rečniku kao i u našem svakodnevom govoru, znamo li svi njeno značenje? Šta krije ta reč iza tih devet slova? Koliko priča svako slovo iza sebe krije? Kakvih priča, jesu li sve priče ispričane do kraja? Je li to priča sa stvarnim likovima, sa lepim i manje lepim krajem, da li kraj zavisi od toga koju ulogu u toj priči imaš, ili ipak poziciju u stvarnom životu? Ili su to priče koje su dobile bajkoviti karakter? Jesu li glavni akteri priča uvek izloženi javnosti ili i ove priče počinju kao bajke? Iza sedam brda, iza sedam gora bio jednom jedan zli…
Ko je glavni junak te priče? Da li negativac, ili u našim kontekstima čak i pozitivac? Ima li uopšte pozitivca u toj priči, ili je to večita borba između većeg i manjeg zla? Da li postoje kastinzi za uloge u tim pričama? Ko ima veću prednost? Neko ko je igrom slučaja na nekoj višoj poziciji, u lepšoj, udobnijoj fotelji, bržem autu, čistom belom mantilu ili neko ko ide linijom manjeg otpora? Ili smo svi jednaki? Delimo li svi isti aplauz po završetku priče? Ko aplaudira a ko se poklanja publici?
Ako nas život stalno iznova navodi na kastinge u toj priči, gde sam tu ja? Jesam li prošao i jedan kasting? Koja mi je uloga dodeljena?
Jedna reč, a toliko pitanja u meni budi. A gde su odgovori? Gde ih tražiti, odakle početi?
Često sam nametao tu temu u mom okruženju. Vrlo rado su se svi upuštali u nju, ali sa pričama u kojima se reč korupcija koristi kao izgovor za neke lične neuspehe. Pod korupcijom krili su svi oni strahovi koji proizilaze iz nekonformizma i svega što on sa sobom donosi. Kao i sva lenjost, neodgovornost, nedostatak motivacije, želje za uspehom, želje za promenom, pa i stah od posledica koje ta promena nosi sa sobom.
Želeo sam videti kako drugi ljudi doživljavaju korupciju, da li je i to za njih priča od nepoznatog autora u kojoj svako ko ide linijom manjeg otpora dobije malu ulogu. Pristaju li svi na scenario koji korupcija piše ili ima i onih koji se bore, koji pišu svoju priču, svoj scenario gde etika i moralnost nisu strani pojmovi, a reč korupcija predstavlja glavnog negativca koji na kraju priče bude pobeđen.
Traganje za odgovorima dovelo me je u Istočnom Sarajevo, gde je održan antikorupcijski trening u okviru projekta „Jačanje omladinskog aktivizma u borbi protiv korupcije: znanje IN, korupcija OUT“.
Nisam znao šta da očekujem. Je li i taj trening deo priče, hoće li mi dati bar nekoliko odgovora na moja pitanja? Hoće li još neko imati slična pitanja, jesam li sam u ovome?
Kako je trening odmicao sve sam bio sigurniji da se nalazim na pravom mestu. Priča „korupcija“ se rastavljala na činove. Bila mi je bliža, što sam je više upoznavao više sam želeo da nisam prošao ni jedan od onih kastigna koji ti život donese. Nisam želeo ni najmanju ulogu u toj priči, nadao sam se da nisam deo te priče. Po prvi put sam čuo nešto više i o ulogama samih aktera u tim pričama.
Znate li da postoje nesvesni akteri? Oni koji ni ne znaju da su deo korupcijskog sistema. Znate li da i najmanja uloga u tom sistemu ima veliku važnost. Je li moguće da sam i sam bio deo iste? Da li mirno gledanje korupcije čini i mene koruptivnim? Da li sam i ja deo tog sistema, te priče u kojoj nisam ispisao ni jednu rečenicu?
Još jedno pitanje koje je dobilo svoj odgovor. Bilo je nekako žvučno i jasno, „Da jesi“, jer i ćutanje ide u korist nepoznatog autora nama poznate priče „Korupcija“.
Zbunjenost mi u tom momentu nije bilo nepoznato stanje, pitao sam se: „Kako je moguće da mi u osnovnoj i srednjoj školi gde sam proveo dobar deo svog života, pored svih bajki, basni, životnih lekcija, niko nije pričao priču o korupciji a kako nam je opet u tolikoj meri svima poznata?“
Na treningu nas je bilo oko trideset. Svako od nas je imao barem po jedan primer korupcije da navede. Škole, bolnice, sudstvo, policija bile su najdraže prebivalište korupciji. Korupcija ne zna za vreme i mesto, zakon i posledice. Čini mi se da smo svi pročitali tu priču o korupciji. Neki od nas su čak znali i aktere te priče. Neki su i sami bili akteri iste, ali im se nije dopalo, nisu se pronašli.
Traganja za odgovorima na slična pitanja sve nas su dovela na antikorupcijski trening. Iste sumnje ali i iste želje za promenom. Čini mi se da niko od nas nije mogao da stane u kostime koje nam je korupcija sašila.
„O moralu znam toliko da je moralno ono posle čega se dobro osećam, a nemoralno ono posle čega se osećam loše“. Tako je govorio Hemingvej. Na treningu su bili i oni koji su odigrali svoju ulogu u priči „ Korupcija“, ali umesto osećanja prijatnosti, zadovoljstva, nakon odigrane uloge osetili su sve supotno, osećali su se loše, nisu se uklapali, zato su poželeli da pišu svoju priču, priču koja će se kositi sa prethodnom.
Kroz NVO sektor imao sam priliku da učestvujem na sličnim forumima. U različitim gradovima, sa ljudima različite dobi, različitih zanimanja, različitih interesovanja. Ali, uvek, ma koliko razlčiti bili, delili smo ista pitanja istu želju i istu potrebu, potrebu za životom bez korupcije. Upoznavajući se sa koruptivnim primerima kroz treninge i forume na kojima sam prisustvovao, sve više sam otkrivao priče koje stoje iza onih devet slova. Što sam više slušao to mi se manje reč dopadala. Je li moguće da jedna reč krije toliko ruznih priča? Toliko nikada dobijenih šansi, neplaćenih kazni, da svedoči da onaj beli mantil iznutra moze biti toliko prljav… Međutim, saznanje da nisi sam, da još neko deli tvoje mišljenje da postoje mladi ljudi koji pišu svoje priče ali priče u kome moral i etika nisu nepoznati pojmovi, već, naportiv, glavni temelji priče je za mene motivacija i novi list papira, papira na kome mogu da pišem neku lepšu priču. Priču u kojoj mi socio-ekonomski status neće izdavati račun koliko sam dužan da platim da bih imao priliku da pokažem koliko vredim. A Vi, koliko Vi vredite?